NEBITNA

Danas, dodje mi prijateljica na kaficu i tako slusajuci je ja dodjem u stvari do zakljucka da smo svi mi na pauzi.

Kako?

PAUZA ljudi, sedimo i cekamo, svi smo pauzirali svoje zelje, potrebe, snove, planove, srecu, vreme... i zivotarimo na toj pauzi cekajuci trenutak kada ce to moci da bude bitno.

Jedino telo ne mozemo da pauziramo, to stari, oronuce ali kao imamo neku nadu, izdrzace do trenutka kada cemo moci da kliknemo PLAY... HEJ PLAY MY REALL LIFE!

Ma sta je BRE ovo, ljudi moji, kakva je ovo kolektivna depresija?

Tako zavrsim popodne kod mog psihologa, pa moram, sta cu, nisam bas nacisto sa sobom u zadnje vreme.Nasla sam sebi budalu koja za sitne pare guta moju frustraciju i kao lazemo se nas dve da ona meni pomaze u stvari i ona posle zapali kod psihologa sve po sistemu "Salji dalje" i u krug tako cirkulise frustracija neuravnotezene psihe i prenosi se tiho kao epidemija...

Skrenula sam sa teme :)

Uglavnom, dolazim kod mog psihologa da istovarim neke utiske i shvatim tada da je ovo jedna kolektivna dijagnoza depresije pozitivnih misli.

JESTE! Ne trazite po recniku, to je bolest koja progresivno napreduje u Srbiji a ja sam je upravo prepoznala i dala joj ime.

DPM u skracenici je stanje koje izaziva oronulost psihe do te mere da paralisemo svoje centre za realno ocekivanje i podsvesno, ili cak, i svesno ga zamenjujemo nadom da ce nam biti bolje.

I tako, zivotarimo i cekamo...cekamo...cekamo...i jos cekamo...i onda crknemo.

Cekamo da idemo na more, planinu, reku...ALI bez da zbog toga naredne 2 godine gulimo poparu i isplacujemo kredit.

Cekamo da imamo vremena, volje i nacina da pogledamo neku predstavu ali bez da sutra moram da izostavim 66% potrosacke korpe.

Cekamo da mozemo da izadjemo, na veceru, u klub, na splav ali bez da se ujutro vracam kuci "prebijena" od umora prvim gradskim u kom se svadjam sa konukterom jer nemam love ni za kartu a ne za auto.

Cekamo da dobijemo posao, posao koji cu da radim i da ne razmisljam do 29. u mesecu da li cu sutra da dobijem platu ili mozda i necu.

Cekamo da se prvo sredi situacija sa ovim da bismo mi imali ono i tako....

Cekamo, na pauzi smo, kao bice tih 5 min.

A onda ako se samo malo osvrnem oko sebe vidim gomilu glumaca, svi su kao O.K, svi su kao navikli se, svi kao veruju u sutra... MA ALO SVI PATIMO OD DPM-a.

Sad da ne davim dalje...Ali tu su i kulturne margine, zatupljivanje mase, nagli porast vernika a isto tako i nevernika, gatara, vracara modernih zlatnih ribica i magicnih stvorenja, popova svi oni za 100 jurica ispune jednu zelju i srede ti zivot...

To cu kasnije, umorila sam se, idem da uzmem terapiju jer ovo razmisljanje nigde ne vodi...