NEBITNA

Ma razmisljala sam kako da pocnem ovaj blog....

Nesto kao... Cao ja sam... neeeee ili mozda Pozdrav svima ja sam.... ma neeeeee kako bi bilo Dobro dosli na moj blog..... bla, bla... neeeeeeeeee

Necu ni da pocnem, treba mi mesto da bacam svoje misli (javno?) pa naravno.

Egzibicionista, frustrirana, nezadovoljna i filozofski razmahana sa strasnom ideologijom i jos strasnijom moci zapazanja....Dakle, pitanje zasto onda ne odem na je.*.eni facebook kao svi neizivljeni ovisnici "pisaljke"

Pa, bas necu!

 Tako imam potrebu da malo VICEM, da kao nesto bacim u vetar, da izrazim misljenje a da me ne hapse kao preksinoc zbog toga .

Ma da, dobro ste procitali hapsili me zbog izrazavanja misljenja to se danas zove strucno "Remecenje javnog reda i mira" he he he

A dobro nema veze, sve je to za ljude.

Frustrira me ovaj svet.

Jutros giljam na stanicu, kao posla sam da platim neke racune, prezivljavanje i tako... Ma, gledam ljude oko sebe svi mi nesto posiveli, podsetilo me je na scenu iz "The walking dead" samo jos fali da pocnemo da se glodjemo po ulici, ma da ima i toga.... Tako, udjem u fancy bus sa fancy bus plus sve na nivou, standard "Evropa" i tako dok sam uzivala u tom momentu svog gradjanskog luksuza pridje mi teta na teskim drogama da me siluje u abortirani mozak.

"Vasa karta" .... awwww ma idi zeno, bolje me streljaj!

Nema veze prodje i to, ja iskoristim svoje uzaludno skolovanje za neku svetlost u svom zivotu pa krenem da se proseravam na spanskom kao nisam vam ja odavde, kao nemam ja pojma i tako... Teti bude neprijatno jer ni na engleskom ne bi mogla da natuca da mi objasni da treba kartu da kupim pa se napravi budala i prodje me.

Na salteru EPS-a "ljubazno" me doceka sluzbenica da mi saopsti moja dugovanja i tako... Pitam ja molim vas teto ja ne znam zasto imam dug kada sam platila struju a teta mi objasni da sam ja to u stvari prinudno platila RTS TV.... O.o AVAJ nisam taj znak videla ni kanal programirala na TV od 1990 god. Ali dobro, platila sam, niko me nije ni pitao, niko za to nije nadlezan i niko ne zna da mi objasni zasto sam platila ali eto, ja ga platila nisam ni znala....Da vas ne davim....Stignem i kuci upalim TV i tu pocne sareni svet, tamo neke voditeljke raskezene, nalindrane, raz.ebane kao daju nam savete G-DE CEMO U SHOPING MSM ONOOO...

A nisam vam ja uvek ovako crna samo kada platim racune :/ drzi me tako to par dana.... 

Danas, dodje mi prijateljica na kaficu i tako slusajuci je ja dodjem u stvari do zakljucka da smo svi mi na pauzi.

Kako?

PAUZA ljudi, sedimo i cekamo, svi smo pauzirali svoje zelje, potrebe, snove, planove, srecu, vreme... i zivotarimo na toj pauzi cekajuci trenutak kada ce to moci da bude bitno.

Jedino telo ne mozemo da pauziramo, to stari, oronuce ali kao imamo neku nadu, izdrzace do trenutka kada cemo moci da kliknemo PLAY... HEJ PLAY MY REALL LIFE!

Ma sta je BRE ovo, ljudi moji, kakva je ovo kolektivna depresija?

Tako zavrsim popodne kod mog psihologa, pa moram, sta cu, nisam bas nacisto sa sobom u zadnje vreme.Nasla sam sebi budalu koja za sitne pare guta moju frustraciju i kao lazemo se nas dve da ona meni pomaze u stvari i ona posle zapali kod psihologa sve po sistemu "Salji dalje" i u krug tako cirkulise frustracija neuravnotezene psihe i prenosi se tiho kao epidemija...

Skrenula sam sa teme :)

Uglavnom, dolazim kod mog psihologa da istovarim neke utiske i shvatim tada da je ovo jedna kolektivna dijagnoza depresije pozitivnih misli.

JESTE! Ne trazite po recniku, to je bolest koja progresivno napreduje u Srbiji a ja sam je upravo prepoznala i dala joj ime.

DPM u skracenici je stanje koje izaziva oronulost psihe do te mere da paralisemo svoje centre za realno ocekivanje i podsvesno, ili cak, i svesno ga zamenjujemo nadom da ce nam biti bolje.

I tako, zivotarimo i cekamo...cekamo...cekamo...i jos cekamo...i onda crknemo.

Cekamo da idemo na more, planinu, reku...ALI bez da zbog toga naredne 2 godine gulimo poparu i isplacujemo kredit.

Cekamo da imamo vremena, volje i nacina da pogledamo neku predstavu ali bez da sutra moram da izostavim 66% potrosacke korpe.

Cekamo da mozemo da izadjemo, na veceru, u klub, na splav ali bez da se ujutro vracam kuci "prebijena" od umora prvim gradskim u kom se svadjam sa konukterom jer nemam love ni za kartu a ne za auto.

Cekamo da dobijemo posao, posao koji cu da radim i da ne razmisljam do 29. u mesecu da li cu sutra da dobijem platu ili mozda i necu.

Cekamo da se prvo sredi situacija sa ovim da bismo mi imali ono i tako....

Cekamo, na pauzi smo, kao bice tih 5 min.

A onda ako se samo malo osvrnem oko sebe vidim gomilu glumaca, svi su kao O.K, svi su kao navikli se, svi kao veruju u sutra... MA ALO SVI PATIMO OD DPM-a.

Sad da ne davim dalje...Ali tu su i kulturne margine, zatupljivanje mase, nagli porast vernika a isto tako i nevernika, gatara, vracara modernih zlatnih ribica i magicnih stvorenja, popova svi oni za 100 jurica ispune jednu zelju i srede ti zivot...

To cu kasnije, umorila sam se, idem da uzmem terapiju jer ovo razmisljanje nigde ne vodi...